Serbian Holocaust
Dobrila Obradinović, July 6, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam u Golupcu na Djerdapu. Tata je bio poreznik. Posle smo otišli za Valjevo jer je tata dobio premeštaj za Valjevo, a iz Valjeva je došao u Obrenovac. U Obrenovcu sam i školu učila. Kada sam upisala srednju školu onda sam se udala. Mogu da Vam kažem i to da sam se udala za vojno lice. Dve godine smo živeli vanbračno zato što mi nisu dali da se venčam jer je moj otac bio dražinovac. Mi smo svi bili okrenuti (Draži Mihajloviću) zato što smo iz tih krajeva. Bila sam u zatvoru 1945. godine. Dosta su nas tukli, ne samo mene. Bilo je nas dosta omladine. Maltretirali su me, jer zašto je zatvor, i osudili me na osam meseci. Medjutim, godinu dana sam bila u zatvoru u Valjevu.
- Da se vratimo na početak rata. Gde Vas je zatekao rat?
U Obrenovcu.
- Koliko ste godina tada imali?
To je bilo 1941, a 1944. sam imala osamnaest godina. Rodjena sam 1926.
- Kako se sećate tog početka rata?
Mi smo više bili za kralja. Tako smo i odgajani. I po školama.
- Tada ste već bili u Obrenovcu?
U Obrenovcu. Za drugo ništa ne znamo. Mi smo partizane drugačije zamišljali, jer kada je bila okupacija nama su i pre govorili šta je komunizam, da su oduzimali, ubijali. Mi smo se prosto plašili komunizma. Kada su došli Nemci, bili su prvo, naravno, nedićevci. Kod tetka Marice u kafani su bili prvo nedićevci pa posle Nemci.
- Ko je tetka Marica?
Tetka Marica je gazdarica gde smo stanovali. Nama su i u školi pričali šta je komunizam i mi smo se plašili da ti oduzmu sve i da ostaneš bez igde ičega zato što ti otac nije komunista. Mi nismo ni znali šta je komunizam. Mi smo samo znali da oduzimaju i ubijaju. E, kada su posle došli onda smo zaista videli šta su. Mnogo smo propatili, to je tačno.
- Hajde da se opet vratimo na to ratno vreme. Vaš tata je radio u poreskoj upravi. Šta je bilo sa njim tokom rata?
Tata se vratio.
- Odakle?
Iz Mathauzena.
- Pa niste nam to pomenuli. Tata je uhapšen?
Tata je uhapšen od strane Nemaca i otišao je u Mathauzen.
- Kada?
Bio je u Mathauzenu i Aušvicu. Kada se vratio iz Mathauzena i Aušvica uhapsili su ga posle partizani i oterali ga u Zabelu. Prvo u Sremsku Mitrovicu, pa u Zabelu. Tata je tamo bio godinu dana.
- Njega su i Nemci i partizani uhapsili iz istog razloga - zato što je bio za Dražu Mihailovića.
Jeste, iz istog razloga.
- Da li je on to ispoljavao na neki poseban način pa su ga uhapsili? Otkuda da su ga Nemci uhapsili?
Kada su Nemci došli tatu da uhapse rekli su - ti si za Dražu. Videli su sliku kralja.
- On je tu sliku imao u stanu?
U stanu. Uhapsili su ga i odveli. Bio je na Banjici, pa je sa Banjice otišao u Mathauzen.
- Da li Vam je tata kasnije pričao kako je bilo na Banjici?
Kada se vratio tata nije mogao...samo je kukao i govorio: "Teško vama od komunista." Ali, nikada nama deci nije pričao, jer onda se krilo od dece.
- Znači nije Vam ništa pričao o tome kako je prošao kroz Banjički logor?
Nije, ali videli smo po njemu šta je sve preživeo. Kada je došao videli smo te ubode i modrice. Kada smo mi kao organizacija žena bili u Mathauzenu. Aušvicu i Dahauu videli smo šta su oni preživeli. Nije ni čudo kakav je došao. I kada je došao, uhapse ga partizani. Bio je u Mitrovici, pa posle i Zabeli, ali su ga nekako drugačije (tretirali) jer se čika Leka Ranković...
- Aleksandar Ranković se zauzeo za njega? Zašto se on zauzeo za njega?
Zato što smo živeli preko puta njega u Obrenovcu.
- Vi ste bili komšije i prijatelji?
Jeste. Njegova prva žena je bila tetka Mica. Bili smo komšije. Ja Branka znam, ali ga sada ne bih poznala. Naravno, ako je živ.
- Branko je ko?
Branko je njegov sin. A onaj drugi mislim da se Borko zvao. Oni su stariji od mene. Samo znam da je Branko dolazio u naše dvorište radi gazdaričine ćerke. On je bio stariji, mi smo za njega bili deca. Bile smo devojčice šiparice. Branko je bio lep. Ličio je na čika Leku. Stalno je dolazio kod nas u kuću jer smo bili komšije.
- Kako se Vi sećate Milana Nedića i tog vremena kada je on bio...
Znate šta, on je onda štitio Srbe.
- Kako?
Bugari su ubijali mnogo u našem kraju.
- U kom kraju?
U Petrovcu. Onda je on štitio ljude. Video je šta Bugari rade, pa je štitio Srbe i tamo i ovde.
- Na koji način ih je štitio?
Kao prvo, imali smo plate od kojih smo mogli da živimo i nije dao da se toliko hapsi i da se ubija.
- I Vaša mama je primala platu kao domaćica?
Kao domaćica. I mi deca smo primali platu i bila je tatina plata. Za vreme okupacije kada je tata otišao u Mathauzen mama je primala pola tatine plate.
- Da li je mama bila u kontaktu sa tatom dok je bio u logoru?
Slao nam je pisma. Stalno smo dobijali pisma. Pošto je gazdarica imala kafanu, u toj kafani su bili Nemci. Mi smo znali da je tata oteran u Mathauzen, javili su nam. Kada smo prvi put dobili od tate pismo Nemci su odmah uzeli da nam pročitaju. Učili smo i mi nemački, ali znate kako se u školi uči. Tu su bili Nemci i naši koji su bili Švabe iz Banata i onda su nam i oni prevodili.
- Nemci su dolazili u tu kafanu?
Ne, oni su živeli u kafani, a mi smo stanovali u dvorištu.
- Da li je Vaš tata imao neke kontakte sa četnicima?
Ne znam, mi smo bili deca. Samo znam da je dosta njih iz njegove kancelarije pohapšeno kao Dražinovci.
- To je bilo 1943?
1943.
- Kada Draža više nije bio ni kod Nemaca...
Slušajte da Vam kažem, mi ne znamo da je on bio sa Nemcima. Kažu da je saradjivao sa Nemcima, ali da ne ubijaju Srbe jer su oni mnogo ubijali Srba. I Nedić je saradjivao sa Nemcima da ne bi ubijali Srbe.
Mi smo gledali šta su radili Hrvati. Obrenovac je na Savi. I Zabrežje (naselje u Obrenovcu). Mi smo gledali kako su Savom plutale dečje glave. Gledali smo dečja tela. Prolazila Savom . Iz Hrvatske kroz Zabrežje.
- Znači, znali ste šta se tamo dešava?
Mi smo sve znali šta se dešava u Hrvatskoj.
-Da li je bilo nekih izbeglica iz Hrvatske još početkom rata kada je Nedić primao ove Srbe (iz NDH)?
Jeste ih Nedić primao, ali u Obrenovcu nisu ostajali. Išli su dalje. Nismo mi imali mnogo izbeglica. Jesmo, ali ne mnogo kao što sada imamo.
- Tu u Obrenovcu gde ste Vi bili Nemci su se korektno ponašali?
Jako su se korektno ponašali.
- Znači nije bilo nikakvih borbi u tom kraju?
Ne, zato što je bilo nedićevaca. Nedićevaca i Nemaca. Ovi su bili sa jedne strane, ovi sa druge. Nedićevci nisu dali ni da nas tuku, niti su Nemci hteli. Kada smo dobili od tate pismo, čuli smo od Nemaca da je bilo dosta Čeha.
- Gde?
U nemačkoj vosjci. Dosta smo ih razumeli. Ne mogu da kažem ništa loše o Nemcima. Da su tatu tukli u Mathauzenu, jesu.
- On je tamo bio kao politički zatvorenik.
Da. Tamo su svi bili politički zatvorenici. Kada smo kasnije bili u logoru, tek tada smo videli šta su radili - kako su njih mučili i na koji način su Jevreje i jevrejsku decu mučili.
- To sam htela da Vas pitam, da li ste čuli tokom rata za postojanje logora za uništenje gde su masovno odvodili Jevreje? Da li ste Vi tokom rata znali da se tako nešto dešava?
Znali smo zato što smo imali Jevreje u Obrenovcu.
- Da li se sećate šta je bilo sa tim Jevrejima?
Znate šta je bilo - oni su bili trgovci.
- Sećate li se kako su se zvali?
Znam za Vajsove. Oni su bili trgovci. Bili su još jedni. Ne sećam se njihovog prezimena. Njihova ćerka je išla sa mnom u školu, odnosno u obdanište, u malu školicu. Posle je ona bila u drugom odeljenju. Živela je u drugom kraju, ali uvek smo se sastajali u Sokolani. Bilo je Sokolsko društvo. Dolazile smo ja i sestra. Bilo nas je mnogo. Išli smo i za Bugarsku.
- Recite mi za te Jevreje, sećate li se šta je sa njima bilo?
Njih su jedno veče...
- Odmah na početku rata?
Početkom rata, ali ne baš odmah, posle četiri, pet meseci počeli su da ih zatvaraju i da odvode decu.
- Nemci su dolazili po njih?
Jeste. Da odvode decu i da ih odvajaju od roditelja. Tu je bilo vriske. Kao što mi sada ovde imamo koloniju, tako je bila kolonija u Obrenovcu.
- Kako mislite kolonija?
Kao što je ovaj naš kraj ovde, tako je tamo bila kolonija. Tako je bilo u Obrenovcu, a mi smo baš do te kolonije stanovali. Tu je bio i Simović industrijalac. On je na vreme pobegao kada je čuo da partizani dolaze.
- To je sad već krajem rata.
Jeste. I ćerke i sinovi, svi su odmah pobegli. Simovića su radnici voleli zato što je on imao koloniju gde radnicima nije naplaćivao stanove ni hranu. Imali su besplatan hleb. Imali su svoju prodavnicu. Besplatnu hranu su imali, besplatan stan, struju. Tako su svi bili uz Simoviće i uz Mičiće. Mičić Sava je isto bio industrijalac, samo što je Simović bio veći industrijalac od njega.
- Oni su pobegli iz Obrenovca i iz Jugoslavije?
Pobegli su iz Jugoslavije. Bojali su se partizana.
- Samo da Vas pitam za te Jevreje, to mi je zanmljivo...Jeste li Vi videli kada su ih odvodili ili ste čuli za to?
Nemci su došli kamionom. Kao oni kamioni kojim su došli partizani.
- Otvoreni kamioni?
Jeste. Onda su odveli decu.
- To je bilo usred dana?
Usred dana. I mi smo plakali, i mi smo vrištali za njima.
- Išli su po njihovim kućama?
Išli su od kuće do kuće. Kod Simovića je direktor bio Jevrejin. Videli smo kada su odvojili decu, a njih su odveli.
- Njih su posebno odvojili na jednu stranu, a decu...
Njih u jedan kamion, a decu u drugi.
- Znači, bilo je više kamiona?
Jeste.
- Otišli su negde i ne znate šta je bilo sa njima. Niko se nije vratio?
Niko, baš se niko nije vratio.
Jevreji su jako teško stradali. Zaista. Ja sam videla u Aušvicu kako su dečje cipelice bačene i kako su njih bacali u peć. Mi smo stradali, ali oni su baš...Ne znam zašto su decu... Kada neko kaže - jao, Jevreji. Blagorodni su oni bili, bar kod nas. Mi smo išli kod njih na večere, to jest nas decu nisu ni vodili. Nama se znalo - već u sedam si morao u krevet. Kada je letnje doba, u osam sati u krevet. Ali roditelji su išli. Deca se nisu vodala ni po bioskopima ni po pozorištima, sem u bioskop od četiri sata i to u Sokolani. Nama je Sokolana bila preko puta. Bilo je drugačije, drugo je vaspitanje bilo.
- Znači imali ste lep odnos sa lokalnim Jevrejima.
Nismo se odvajali od njih, niti su se oni odvajali od nas. Tako isto i sa katolicima. Katolik, pa šta! Imali smo predavanja na koja je dolazio sveštenik. Naš sveštenik veroučitelj i njihov katolički veroučitelj zajedno su sedeli, ručavali, pričali. Oni su veronauku imali četvrtkom, a mi subotom. Koliko puta smo išli kod njih na veronauku, jer su oni uvek unapred učili od nas. Onda mi odemo kod njih jer su oni dobijali sličice, a mi ništa nismo dobijali. Mi deca smo voleli te sličice. Odemo kod njih na veronauku, a kad dodjemo kod nas onda sve znamo pošto smo sve čuli od katolika.
- Da li je tokom rata izmedju vas i katolika nastala netrpeljivost?
Ne. Nastavili smo normalno da živimo. Oni su ostali u Obrenovcu, nisu bežali.
- Znači oni nisu bili proustaški raspoloženi?
Ne. Učili smo školu zajedno i gimnaziju. Bila je onda i radnička škola i gimnazija i zanatlijska škola.
- Kada je tata došao posle rata njega su već 1945. uhapsili?
On samo što se vratio, posle dva, tri meseca su ga partizani (nova vlast) uhapsili pod optužbom da je za Dražu Mihailovića. Iz tih krajeva su svi bili za Dražu. Meni su i ujaci streljani kao dražinovci 1945.
- Jesu li se oni borili?
Nisu. I njihova deca su isto streljana - četiri ujaka i četvorica njihovih sinova. Nisu se borili, ali su okarakterisani kao dražinovci kada su došli partizani. Bilo je dovoljno samo neko da pokaže prstom i oni su odmah hapsili.
- Kako su se zvali ujaci?
Ujka Mike, ujka Vidoje, ujka Luka. Ne znam kako se četvrti zvao. To su mamina braća.
- Šta je bilo sa njihovim porodicama?
I sinovi su im ubijeni. I Velja i Toma. Ne sećam se kako su se druga dvojica zvali.
- A kako ste Vi otišli u zatvor?
Rekla sam da volim kralja.
- Kako je to bilo? Ispričajte.
Završio se rat. Oni su znali da smo mi četnička porodica, da mi je tata dražinovac. Ja sam se zabavljala sa jednim nedićevcem.
- Kada je to bilo, pre ili posle rata?
Posle rata. Imala sam osamnaest godina.
- Šta znači sa nekim nedićevcem?
Bio je u Nedićevoj vojsci. Tu gde su bili Nemci pre su živeli Nedićevci, u dvorištu gde smo i mi stanovali. Bila je nemaština. Oni su dobijali sledovanje i nama su davali. Tata se još nije bio vratio i oni su nam pomagali. A tako su i Nemci kada su videli kako živimo. Dobijali smo proju, a Nemci su imali hleb i uvek su nama davali. I Nemci i nedićevci.
- Kako se to dogodilo da kažete da volite kralja?
Bili smo u školi i razgovarali. Naša generacija je cela bila za kralja, mi smo tako odgojeni. I, oni dolaze u kuću i pitaju: "Dobrila Vasić?", ja kažem: "Ja sam", i oni me oteraju u zatvor.
- Odmah Vas povedu sa sobom?
Jeste. Da su me tukli, tukli su me, ali onda sam bila mlada pa sam izdržala. Ali, bogami, ostale su posledice. Više nemam dojku. Znate kako su bičem tukli! Kada su bili bosanski partizani oni su nas strašno tukli, a naši iz Srbije kada su bili kažu - ti kukaj, ja ću da udaram...
- Kada ste bili u kojem zatvoru?
U Valjevu.
- Mislite na čuvare?
Bili su čuvari i Srbi i Bosanci.
- Znači oni su bili okrutni?
Okrutni! Pogotovo kada dodje Bosanac pa kaže - hoćete kralja! Pa onda tuče. A kada dodje naš kaže -ti kukaj,a ja ću da udaram u zemlju, a udara sve u parket. Onda je komandant bio čika Sima.
- Ko je čika Sima? Kako se prezivao?
Ne znam kako se prezivao. Bio je komandant OZNE.On je znao da mi je tata bio u Mathauzenu i koliko je propatio i da je ubijen.
Tata je izašao iz zatvora. Čika Leka Ranković ga je spasao. Mi smo iz Obrenovca prešli u Požarevac. Tata je bio u Sremskoj Mitrovici, pa je odatle prebačen za Požarevac u Zabelu. Tata je tamo bio oko osam meseci. Videli su odakle je tata došao, da je bio u Mathauzenu i videli su te pečate kako su ga boli. Tako je tata radio u zatvorskoj kancelariji. Bio je slobodnjak. Nije dolazio kući, ali smo ga često posećivali u Zabeli. U Sremskoj Mitrovici je bio u zatvoru, ali ujak i ujna su uspeli da ga prebace u Požarevac. Ujna nam je kobajagi bila komunista i ona ga je nekako prebacila u Zabelu. Onda sam se ja javila čika Leki Rankoviću.
- Vi ste kontaktirali sa Rankovićem?
Jeste. Čika Leka Ranković ga je i pustio iz zatvora.
- Znači pušten je na njegovo urgiranje. Mislite da bi inače ostao još u zatvoru?
Ostao bi jer je bio osudjen na pet godina. Kada je tata došao iz zatvora mi smo bili već u Požarevcu. Na spomenik Miloša Obrenovića partizani su stavili razglasnu stanicu. Miloš Obrenović je rekao da još jug treba da se oslobodi od Turaka i na spomeniku ispruženom rukom pokazuje prstom, a partizani su mu na ruku stavili razglasnu stanicu. Tata je otišao da vidi kako su mu stavili razglasnu stanicu. Izašao je i neko od komunista ga je ubio s ledja. Znala sam ko je, ali ga nisam poznavala.
- Ubijen je na ulici?
U parku. Otišao je da vidi spomenik i ubili su ga s ledja. Samo znam da su ga doneli.
- Da li je sprovedena istraga?
Bila je neka istraga, ali ništa od toga pošto je bila komunistička vlast. Tako je to prošlo. A onda već ništa nismo ni primali, ni kada se tata vratio iz logora ni kada je ovde bio u zatvoru.
- Zato što je to već druga vlast. Koje godine je tata ubijen?
1945. ili 1946.
- I mama je ostala sama sa Vama. Jeste li Vi bili jedinica?
Imala sam sestru. Umrla je pre dve godine. Bile smo nas dve i mama. Ali, onda je bilo drugačije vreme. Pomagali su nas i jedan i drugi deda i vodili su računa o nama. A za vreme Nemaca smo primali tatinu platu i dodatak, tako da smo mogli pristojno da živimo.
- Da li je to bio slučaj sa svim Srbima?
Sa svim Srbima. Nie samo sa mojim ocem, već sa svim Srbima.
- Kažete da je Obrenovac bio pročetnički kraj. Da li su onda i drugi ljudi stradali?
Svi su dražinovci stradali. Posle su njihova deca bila u zatvoru. Mi deca smo govorili kako volimo kralja. Kada sam bila u zatvoru pitali su me zašto volim kralja, a ja kažem zato što je Srbin a ovaj je Hrvat.
- Gde protiv Tita tako nešto...
"A zašto mrziš Hrvate?" Kažem: "Gledala sam kako su Savom plutale dečje glave, eto zato."